U Cr­noj Go­ri sve je ma­nje onih ko­ji iz­di­žu na ka­tu­ne. Od ži­vo­ta na pla­ni­ni da­nas su osta­la pu­sta ka­tu­ni­šta sa oro­nu­lim ko­li­ba­ma i opu­stje­lim pa­šnja­ci­ma. Ne­ma vi­še broj­nih sta­da i kr­da ova­ca i go­ve­da, ni­ti čo­ban­ske pje­sme i svi­ra­le kao što je ne­kad bi­lo. Ni­je vi­še se­ljak ko­ji ne­ma ova­ca si­ro­mah. Sad su bit­ne ne­ke dru­ge vri­jed­no­sti i mje­ri­la. Bu­lju­ci, ko ih ima, su od 40 do 70 bra­va, a ri­jet­ki su oni sa vi­še. Ne­ka­da su sta­da bi­la od 100, 200 ili čak i 500 ova­ca. Pla­ni­na je ima­la po­seb­nu ma­gi­ju. Ne­kad se na pla­ni­ni čo­ba­no­va­lo, pje­va­lo, ve­se­li­lo i dru­ži­lo, a sad se o pla­ni­ni sa­mo pri­ča. Po­seb­na je ži­vost bi­va­la u se­lu kad stig­ne vri­je­me iz­di­ga. Osta­la je pri­ča da su se ra­do­va­la i če­ljad i sto­ka. Ka­da bi se iz­ju­tra po­če­lo spre­ma­ti za iz­dig, sto­ka bi sa­ma kre­nu­la i na ka­tun sti­za­la pri­je do­ma­ći­na. Do plav­sko-gu­sinj­skih iz­di­ga sti­že se za ne­ko­li­ko sa­ti ho­da, što vri­jed­nim do­ma­ći­ni­ma ni­je pri­či­nja­va­lo na­por. A tre­ba­lo je iz­ni­je­ti sve po­trep­šti­ne, i to na ko­nji­ma, a ka­sni­je trak­to­rom.
Po­seb­no za Pe­trov­dan i Ilin­dan na ka­tun do­la­ze svi iz se­la, pa i go­sti. Jed­ni uoči pra­zni­ka, a dru­gi na taj dan. Taj dan je na pla­ni­ni po­seb­no ve­se­lo. Dok pla­nin­ka spre­ma ru­čak od do­ma­ćih đa­ko­ni­ja, dje­ca se igra­ju, od­ra­sli obi­la­ze pla­ni­nu i mje­sta ku­da su ne­kad sto­ku ču­va­li. Po­sli­je obi­la­tog ruč­ka, ka­kav se mo­že pri­pre­mi­ti sa­mo na ka­tu­nu, mla­di se ve­se­le, sta­ri­ji uži­va­ju u ve­se­lju omla­di­ne i raz­go­va­ra­ju, po­ne­ko od­ma­ra na pla­nin­skoj me­koj tra­vi, udob­ni­joj od sva­kog te­pi­ha. Ta­kvo ras­po­lo­že­nje se na­sta­vlja do ve­če­ri, a on­da se tu i pre­no­ći, pa se go­sti ra­no iz­ju­tra vra­ća­ju u se­lo, jed­na­ko ve­se­lo ka­ko su i do­šli.
Na Tro­ja­nu, Po­pa­di­ji, Gre­ba­ji, na Pe­trov­dan i Ilin­dan odr­ža­va­li su se čo­ban­ski sa­bo­ri, pa su se ti sve­ci na­zi­va­li i čo­ban­skom sla­vom.
Na Li­po­vi­ci, kod Gu­si­nja, svo­je­vre­me­no su iz­di­za­li Bo­jo­vi­ći, Iva­no­vi­ći i Đu­ki­ći, iz Grn­ča­ra, a i ne­ka do­ma­ćin­stva iz an­dri­je­vač­kih Ku­ti, s dru­ge stra­ne Li­po­vi­ce.
Već ne­ko vri­je­me dru­štvo toj li­je­poj pla­ni­ni u ljet­njim mje­se­ci­ma či­ne sa­mo Sa­va i Dra­go Bo­jo­vić, iz gu­sinj­skog Grn­ča­ra, ko­ji su ovog Pe­trov­da­na bi­li pred­u­sre­tlji­vi i gost­po­rim­ni do­ma­ći­ni broj­noj rod­bi­ni ko­ja ih je po­sje­ti­la.
Na ka­tu­ni­ma lje­to br­zo pro­đe. Či­ni vam se tek ste iz­di­gli, a već se pri­mi­če vri­je­me po­vrat­ka ili ka­ko mi to ka­že­mo zdi­ga. Ma­lo ko se ra­du­je po­vrat­ku sa ka­tu­na. Obič­no se ka­že da ko jed­no lje­to pro­ve­de na pla­ni­ni, taj se­bi pro­du­ži dva lje­ta ži­vo­ta. Na ka­tu­ni­ma po­sla ima do­sta, što se ka­že – od zvi­je­zde do zvi­je­zde, naj­vi­še oko čo­ban­lu­ka, ali to su neo­pi­si­vo li­je­pi tre­nu­ci ko­ji se ne za­bo­ra­vlja­ju. Br­zo do­đe Sve­ti To­ma i vri­je­me da se ide do­ma.
– Iako sam pre­tu­rio se­dam­de­set go­di­na, bez pla­ni­ne ne mo­gu, ona mi ži­vot zna­či, odr­ža­va me u do­brom zdra­vlju i kon­di­ci­ji. De­si se da i po dva pu­ta dnev­no sa­đem do se­la, oko 15 ki­lo­me­ta­ra, pa i po cio dan da ko­sim i da se uve­če po­no­vo vra­tim na pla­ni­nu, bez pro­ble­ma – ka­že Sa­va. – A za ovaj dan ži­vi­mo! Šta je ljep­še i ra­do­sni­je ne­go kad ti na pla­ni­nu do­đu rod­bi­na i go­sti, a po­go­to­vo unu­čad. No, u sve­mu to­me ima i ne­što što ne­do­sta­je. Od ne­ka­da­šnjih pet­na­e­stak sta­no­va da­nas sve­ga nas dvo­ji­ca! Ne­kad se ovim pro­sto­rom pro­la­ma­la pla­ni­na od ri­ke vo­lo­va, čo­ban­skih pje­sa­ma, fru­la i čak­ta­ra, a sad je sve utih­nu­lo. Da­na­šnji dan nas vra­ti u to vri­je­me a on­da, kad se sve pri­ve­de kra­ju i go­sti po­đu, osta­je­mo sjet­ni, ali i sa zrač­kom na­de da će i do­go­di­ne bi­ti ov­dje i bar taj je­dan dan se dru­ži­ti i ve­se­li­ti, tra­di­ci­ju oku­plja­nja na pla­ni­ni pro­du­ži­ti is­pri­ča­še do­ma­ći­ni pla­ni­ne Li­po­vi­ce i čo­ban­ske sla­ve – pri­ča­ju Sa­va i Dra­go Bo­jo­vić.
N.V.


Još sa­mo uspo­me­ne pre­li­sta­va­ju

Na pla­ni­ni kod svo­je bra­će su i Bra­no iz No­vog Sa­da, Fi­ljo iz Be­o­gra­da, Bo­ro iz Ba­ra, a i oni do­ma­ći, ali ko­ji su ta­ko­đe go­sti na pla­ni­ni. Svi su ne­ka­da čo­ba­no­va­li i bi­va­lo im je fi­no. Da­nas pre­bi­ra­ju po sje­ća­nji­ma. Ob­i­šli su jag­nji­la, Ban­de­ru, iz­vo­re i bo­rov­nja­ke, po­gle­di­ma pre­šli pre­ko kuč­kih i va­so­je­vić­kih vr­ho­va, osmo­tri­li Tro­jan, Po­pa­di­ju, Ka­ran­fi­le i bje­lič­ke ne­bo­de­re, a on­da još ma­lo sa svo­ji­ma na ča­ši­cu raz­go­vo­ra, pa pra­vac Grn­čar.
– Ov­dje se otvo­re sr­ce i du­ša. Sva­ka pla­ni­na ima svo­je ča­ri a po­go­to­vo za one ko­ji su iz nje­nog okri­lja. Ov­dje sam do­la­zio od ma­lih no­gu. Ov­dje su mo­je uspo­me­ne ko­je če­sto pre­li­sta­vam u no­vo­sad­skom blje­šta­vi­lu. Za­vi­čaj, a po­go­to­vo da­ni dje­tinj­stva se ne za­bo­ra­vlja­ju. Evo, še­tam Li­po­vi­com i sve­ga se pri­sje­ćam kao ju­če da je bi­lo. Go­to­vo sva­ke go­di­ne sam ov­dje i to me na­dah­nju­je. Po­seb­nom se snab­di­jem ener­gi­jom. Već uve­li­ko ko­ra­čam sed­mom de­ce­ni­jom, ali na Ban­de­ru sam se po­peo kao mo­mak. Je­di­no op­te­re­će­nje mi pri­či­nja­va ova obi­la­ta go­zba. Iako to iz­go­va­ram ša­le­ći se, ima tu i isti­ne. Ova jag­nje­ti­na, sir i sko­rup, mli­je­ko i va­re­ni­ka, pro­iz­vo­di u ko­ji­ma je ve­li­ka ko­li­či­na ka­lo­ri­ja i ma­sno­će, na­ma sta­ri­ji­ma ne pa­da baš la­ko. Sre­ća je što go­zba ne tra­je du­že – pri­ča No­vo­sa­đa­nin Bra­no Bo­jo­vić, uvi­jek spre­man za ša­lu.